Taman zaboravismo ropstvo pod Turcima od 500 godina, sve ustanke i bune, a boagami i II Svetski rat, pa onda i onaj gde nismo ni učestvovali ničim izazvani, pa Kosovsku tugu i stiže nam baš ta 2014. Bolja da nemože biti bolje, i sada kada nam krene – nema nam kraja.

2014. godina za mnoge je bila dobro mesto za početak. Izabrala Srbija Vladu, pa Vlada počela da vlada, uozbiljila se, spoljna politika počela da igra na oprobanu kartu, /umiljato jagnje dve ovce sisa ili ti ne mešaj se gde ti nije mesto./ Počeli smo lepo sa komšijama, pa sa finansijerima – Evropom i Arapima, i sa gasovima nemamo problema i sad samo da nam krene.

U Evropu samo što nismo zagazili, već su nam tu i pristupni fondovi na vidiku, Arapi bi da pomognu a ON kao da gleda u nas sa visine a mi ne gledamo u nebo već samo u TV – pa se jednostavno i ne videsmo.

Sručio ON sve svoje suze od gore na nas, na Balkan, na komšije, kao da smo mi za sve krivi, kao da smo mi sve ovo počeli, kao da mi imamo neku fijoku da iz nje platimo sve svoje nevolje a i ne pita nas za cenu, ne pita imamo li mi još šta u ćupu.

Mi smo sve otvorili: fijoke i kasice prasice, prevrnuli sve džepove, uzeli zajmove za sve generacije i nema više. Nema ‘sem ljudskosti, ‘sem solidarnosti, ‘sem komšijske želje da se pomogne, ‘sem, što kaže jedan Lala: Ej, ljudi pa i ovde ima ljudi.

Stani malo, pogledaj nas i TI od gore, pa nismo mi najgori, i naša deca uče da bil bili dobri ljudi, svi se rodimo isti i u Kanadi i u Brazilu, u Poljskoj i Grčkoj, i u Dubaiju i u Sidneju.

Prospi i nama malo te bisere, ne zameri, možda smo i bili loši momci, al’ deca nam nisu.

Mene su učili da kad startujemo: imamo istu liniju i za start i za cilj, i da pravila za sve važi isto.

I DOK do nas ne stignu sva ta PRAVILA – POŠALJITE ZA SVAKI SLUČAJ , SMS NA 1003 JER TO JE samo stotka A NEKO MOŽDA BAŠ TO I ČEKA.