Vraćaš se kući nakon celog dana rada, druženja, izlaska. Čekaš na stanici prigradski autobus. Muka ti je od čekanja i truckanja u busu. Ne možeš da spavaš jer se glava odbija od prozora, nemaš bateriju na telefonu. Osuđen si da sediš i čekaš vreme da prođe. Za to vreme je cela ekipa već stigla gajbi. Tako to izgleda kada živiš na obodima grada. Ovo je negativna strana, ali ima mnogo više pozitivnih.

Nema komšije koji pilji u prozor

Gradovi su postali prenatrpani. Zgrade niču jedna do druge, moraš da praviš kompromise sa 254 komšije u svom betonskom bloku. Ulice su preplavljene kolima i vrtiš se 45 minuta nadajući se da će se neko mesto osloboditi.

Na periferiji imaš mesta da napraviš garažu i parkiraš kola, zasadiš baštu, imaš neko malo krzneno ljubimče bez brige da li će smetati gazdi ili komšijama. Nema uskih i tesnih hodnika i lifta koji ne radi.

Parče vlastite zemlje sa kućom sve je dragocenije. Seoba ljudi iz gradova u sela, počela je sa pandemijom i nastavlja se.

Niži troškovi života

Cene nekretnina, mnoge usluge i namirnice su povoljnije u poređenju sa strogim centrom. Ovo omogućava ljudima da uštede novac ili ga potroše na druge stvari koje poboljšavaju kvalitet života, kao što su putovanja ili hobiji. U gradu te košta svaki izlazak.

Iako život na periferiji može značiti duže putovanje do posla, napredak u infrastrukturi i javnom prevozu često omogućava lakšu i bržu povezanost s gradom. Pored toga, rad na daljinu postaje sve popularniji, što omogućava ljudima da uživaju u prednostima života na periferiji bez potrebe za svakodnevnim putovanjem.

Nešto više empatije i druženja…

Pored ovoga što je već napisano, želim da dodam povećanje primitivizma, malograđanstva, nervoze na ulicama, mangupiranje u najlošijem smislu te reči, kriminal, „vrele gume“ stil života, neumerenost… I ovo ga je sve više, nema naznake da se ovakvom načinu života staje na put, već se zapravo on potencira.

Nisu zapadnjaci ludi što žive na sat vremena brzim vozom od gradova…