Dvadesete su možda najintenzivniji period odrastanja. Godine kada se prvi put suočavamo sa ozbiljnijim situacijama, odlučivanjem, ulaskom u svet odraslih. Jedna od dilema u tom periodu jeste da li ostati u roditeljskom domu, štedeti i izbeći trošak kirije i računa ili se upustiti u samostalni život, pa makar uz finansijske izazove koji su danas neminovni.
Ostati kod svojih ima jasne prednosti. To je sigurna luka, nema kirije, računa, razmišljanja o tome kako okačiti zavesu na tuš-kabini ili koju vrstu deterdženta kupiti. Ostankom se otvara prostor za štednju, putovanja, ulaganja u obrazovanje ili eksperimentisanje. Za mnoge, to je produžetak adolescencije, vreme kada se može odložiti odgovornost i fokusirati na lični razvoj.
Međutim, ta sigurnost ima i svoju cenu. Manje slobode, više kompromisa, osećaj da si i dalje dete jer se svakog dana vraćaš u sobu u kojoj ste odrastali. Taj osećaj da nisi potpuno samostalan i da još uvek živiš pod tuđim pravilima može biti frustrirajući. Upravo tu se javlja potreba za selidbom, za prostorom koji je tvoj, gde ti postavljaš pravila i gde se učiš odgovornosti.
Samostalni život donosi novu vrstu slobode. Plaćanje računa, kuvanje, održavanje prostora, sve to postaje deo svakodnevice. Odlazak u sopstveni stan znači da možeš da oblikuješ okruženje po svom, da izgradiš rutinu i da osnažiš osećaj nezavisnosti. Naravno, troškovi su veći, ali iskustvo života na svom ima vrednost koju je teško izmeriti novcem. Upravo ta nezavisnost često ubrzava lični rast i daje osećaj da si zaista zakoračio u odrasli život.
Postoji i treći put, fleksibilne opcije koje se sve više pojavljuju. Zajednički stanovi, kratkoročni najmovi ili deljeni prostori nude kompromis između potpune samostalnosti i finansijske održivosti. To su modeli koji omogućavaju da se oseti sloboda, ali da troškovi budu manji. Za mnoge mlade, ovo je način da iskuse nezavisnost bez prevelikog finansijskog pritiska, dok istovremeno uče kako je to živeti van roditeljskog doma.
Na kraju, dilema dvadesetih nije samo pitanje novca, već pitanje identiteta. Nekome će ostanak kod roditelja biti pametan potez za nekoliko godina štednje i stabilnosti, dok će drugome odlazak mlad značiti brži rast i samostalnost. Odluka zavisi od ličnih prioriteta, da li ti je važnija sigurnost ili sloboda, da li želiš da gradiš finansijsku osnovu ili da odmah zakoračiš u nezavisnost.
Dvadesete su vreme kada se gradi identitet, a prostor u kojem živimo igra ogromnu ulogu u tome. Zato je važno da odluka bude svesna, da ne bude samo rezultat pritiska okoline ili trenutnih okolnosti. Jer na kraju, nije važno da li si u roditeljskom domu, sopstvenom stanu ili deljenom prostoru – važno je da prostor u kojem živiš bude mesto koje ti pomaže da rasteš, da se osamostaljuješ i da gradiš život kakav želiš.
Izvor : NadjiDom.com
