Autor teksta: Mirjana Stošić, direktorka agencije Galerija Nekretnine
Kada je u ključnom trenutku pregovora, oko kupoprodaje jednog trosobnog stana u Beogradu, kupac konačno izgovorio svoju skromnu ponudu, šaljivi prodavac je reagovao ovako: Izvinite gospodine, nisam vas dobro razumeo, za koju od ove tri sobe dajete tu ponudu.
Kako pomiriti interese kupca i prodavca, ko tu traži previše, a ko hoće za džabe, večita je dilema ljudi povezanih sa prometom nepokretnosti. Jer obično onaj ko ima argumente nema pare, a onaj ko ima pare misli da je uhvatio boga za bradu. Naši ljudi koji se vraćaju iz inostranstva i žele da kupe stan u centru Beograda izgleda misle da su došli na buvlju pijacu. Komentari tipa: Ma za te pare mogu da kupim stan i u Londonu – postali su već svakodnevnica. Naravno, taj njihov London je daleka periferija na dva sata vožnje od najbližeg pozorišta, jer je prosečna cena stana u gradu Londonu oko 500.000€, a u Parizu više od 8.000€ po metru kvadratnom. U balkanskim prestonicama cena je slična onoj u Beogradu, a u Rimu su stanovi u centru duplo skuplji od onih u Beogradu. Iako su naši ljudi na zapadu naučili da sve mora da se plati, kad dođu ovde ponašaju se kao da su novčanik zaboravili u nekom minhenskom kafeu. Sa našim prodavcima ne mogu da pronađu zajednički jezik, mada su te često suprotsavljene strane uglavnom saglasne samo oko jedne stvari: dobro je što je agencija obavila ceo posao, ali nije dobro što žele da naplate svoju uslugu. Jer samo kad ne bi morali da plate agenciju, porez, selidbu, notarsku taksu i renoviranje stana mi bismo se odmah dogovorili.
Jedan poznati beogradski glumac prilikom prodaje svog stana toliko je unosio emocija i dramatizovao svaki detalj da je potencijalnim kupcima od tih scena prosto zastajao dah. Stan se nije prodao, a jedan od posetilaca rekao mu je sledeće: Dragi gospodine, uvek sam cenio vaš raskošni talenat, ali ste u ovom slučaju prevazišli sami sebe. Ukoliko želite ovaj komad da izvedete na sceni ja ću vam tu svakako finansijski pomoći. Ali stan neću da kupim jer nije ovo dedinjska vila kako ste to vi predstavili nego suteren sa čučavcem u dvorištu!
I tako, ulaganje u nekretnine je i dalje jedan od najsigurnijih načina da sačuvate kapital ukoliko odluke ne donosite emotivno nego u skladu sa zdravim razumom. Uvek sam prijateljima govorila da u svom dugogodišnjem iskustvu bavljenja nekretninama još nisam videla da je neki stan ostao neprodat. Pre ili kasnije svi se prodaju, a oni vlasnici koji u prodaju ulaze sa emocijama malo će duže sačekati. Možda i desetak godinKada je u ključnom trenutku pregovora, oko kupoprodaje jednog trosobnog stana u Beogradu, kupac konačno izgovorio svoju skromnu ponudu, šaljivi prodavac je reagovao ovako: Izvinite gospodine, nisam vas dobro razumeo, za koju od ove tri sobe dajete tu ponudu.
Kako pomiriti interese kupca i prodavca, ko tu traži previše, a ko hoće za džabe? – večita je dilema ljudi povezanih sa prometom nepokretnosti.
Obično onaj ko ima argumente nema pare, a onaj ko ima pare misli da je uhvatio boga za bradu. Naši ljudi koji se vraćaju iz inostranstva i žele da kupe stan u centru Beograda izgleda misle da su došli na buvlju pijacu. Komentari tipa: Ma za te pare mogu da kupim stan i u Londonu – postali su već svakodnevnica. Naravno, taj njihov London je daleka periferija na dva sata vožnje od najbližeg pozorišta, jer je prosečna cena stana u gradu Londonu oko 500.000€, a u Parizu više od 8.000€ po metru kvadratnom. U balkanskim prestonicama cena je slična onoj u Beogradu, a u Rimu su stanovi u centru duplo skuplji od onih u Beogradu.
Iako su naši ljudi na zapadu naučili da sve mora da se plati, kad dođu ovde ponašaju se kao da su novčanik zaboravili u nekom minhenskom kafeu. Sa našim prodavcima ne mogu da pronađu zajednički jezik, mada su te često suprotsavljene strane uglavnom saglasne samo oko jedne stvari: dobro je što je agencija obavila ceo posao, ali nije dobro što žele da naplate svoju uslugu. Jer samo kad ne bi morali da plate agenciju, porez, selidbu, notarsku taksu i renoviranje stana mi bismo se odmah dogovorili.Jedan poznati beogradski glumac prilikom prodaje svog stana toliko je unosio emocija i dramatizovao svaki detalj da je potencijalnim kupcima od tih scena prosto zastajao dah. Stan se nije prodao, a jedan od posetilaca rekao mu je sledeće: Dragi gospodine, uvek sam cenio vaš raskošni talenat, ali ste u ovom slučaju prevazišli sami sebe. Ukoliko želite ovaj komad da izvedete na sceni ja ću vam tu svakako finansijski pomoći. Ali stan neću da kupim jer nije ovo dedinjska vila kako ste to vi predstavili nego suteren sa čučavcem u dvorištu!
I tako, ulaganje u nekretnine je i dalje jedan od najsigurnijih načina da sačuvate kapital ukoliko odluke ne donosite emotivno nego u skladu sa zdravim razumom. Uvek sam prijateljima govorila da u svom dugogodišnjem iskustvu bavljenja nekretninama još nisam videla da je neki stan ostao neprodat. Pre ili kasnije svi se prodaju, a oni vlasnici koji u prodaju ulaze sa emocijama malo će duže sačekati.
Možda i desetak godina.
