Sigurno se sećate, ne tako davnog vremena kada smo čuvaili, ulagali, popravljali i tako spašavali svoje kuće i kuće roditelja od propadanja a spremali ih za neko naše mirnije sutra. Deci bi ostavili naše veće, novije, a nama je i to, što smo nasledili dovoljno veliko.Šta nama treba: dve sobe – jedna za nas, a jedna kada nam deca dođu ( a sve ređe dolaze).
Manji su troškovi za grejanje, a veća je bašta, tu ćemo mi njima (deci) posaditi malo krompira, malo luka i paradajza (da ne kupuju u gradu) a i nama će ostati.
Deca jednom otišla, više puta se vraćala, sada ređe, ne mogu da dođu – rade. Kucerine prazne, čekaju, čekaju malo bolje sutra.
NE čekajte, odmah tabla – „NA PRODAJU“, sutra je kasno, ima stotine porodica pre VAS koji su rešili da prodaju. Uradite to zbog njihovog sutra, da se oni (deca) snađu, za manji stan, za manje troškove tamo negde.
Krenite gradom, svaka druga kuća je na prodaju. Svaka druga ništa ne vredi, svaka druga je za rušenje, ima samo plac. Da li ste videli negde dizalicu, mešalicu za beton, skele za zidanje, da neko stavlja gradju i da diže crep? Retko. Zovite nas da slikamo.
U Srbiji, u unutrašnjosti, cene kuća i stanova su pale. Jedni su NEŠTO čekali (da ce biti bolje), drugi su mislili da ce dočekati (to bolje), treći da će se deca vratiti i tu zaposliti. Za sada NIKO od njih NIŠTA nije dočekao.
Šta su uradili u Novom Sadu, Subotici, Beogradu, Valjevu, Vrnjackoj Banji, Zlatiboru?
SPUSTILI SU CENE SVOJIH NEKRETNINA ZA 20 – 40%. Ali to su gradovi i mesta u koje još neko dolazi, a šta je sa gradovima iz kojih samo odlaze? Da li je 40 % dovoljno da se neko zainteresuje i za Vašu nekretninu? Tamo su stanovima i kućama, koje su dobili od firmi ili podigli kreditima, a njih je inflacija pojela za 5 godina odredili NOVE – MANJE cene. Znali su da ako budu stajale neodržavane, prazne, poješce ih vreme, opelješice noćni posetioci, pa tek onda neće vredeti NIKOME – ništa.
U Vašem a i našem gradu je drugacije:
Njihov odgovor je uvek isti: MI ne žurimo, nije nam hitno i ne moramo da prodamo. A to, baš i nije uvek tacno – VOLIMO DA SE NADIGRAVAMO a zaboravljamo da je jako malo onih drugih kojima baš sada trebaju naših 160m² i to u ovome gradu ili selu. Cenu smo sentimentalno odredili: kredite u marke, marke u eure, eure u plate, plate u potrebe i sada nemamo NIŠTA, imamo samo želju da se REŠIMO nepotrebnog. Veliki kvadrati, primaće i gostinske sobe, beskorisne šupe i šupice, postali su prošlost. Trosobni i dvoiposobni stanovi sada su svakog prvog, kada stignu računi, noćna mora i igre bez granica.
ŠTA DALJE? Kako se rešiti nerešivog? Pogledom u buducnost. Sagledati šta se dobija a šta gubi. Gubi se deo prošlosti, deo ugrađenog rada, otplaćenih kredita, deo gde smo SVI nekada BILI srećni i srećno živeli.
ŠTA SE DOBIJA: novi dom gde bi trebali ponovo da živimo kao ljudi, gde bi nam naše potrebe bile iste sa našim mogućnostima, a da, možda bi i deci mogli pomoći makar tako da im nismo na „teretu“.
Dragan P.Stajić
Agencija Stajić
